• galerija_1.jpg
  • galerija_2.jpg
  • galerija_3.jpg
  • galerija_4.jpg
  • galerija_5.jpg

Почетна

О веронауци

Почев од школске 2001/02. године, Уредбом Владе Републике Србије, у основне и средње школе у Републици Србији уведен је, или боље рећи,враћен предмет верска настава, најпре као факултативни, а онда и као изборни обавезни предмет. За десет година свога трајања, веронаука, како је популарно названа, оправдава своје постојање, јер смо сведоци непрестаног подизања и унапређења квалитета извођења исте, те све већим одзивом ученика који се опредељују да часове веронауке похађају.

crtez veronaukaЦиљпредмета Верска настава - Православни катихизис (веронаука) у основном образовању и васпитању јесте да пружи целовит православни поглед на свет и живот, уважавајући две димензије: историјски хришћански живот (историјску реалност Цркве) и есхатолошки живот (будућу димензију идеалног). То значи да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско,као и подвижничко искуство Православне цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање. Све то остварује се како на информативно-сазнајном тако и на доживљајном и делатном плану, уз настојање да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос с Богом, са светом, с другим људима и са собом).

Задаципредмета Верска настава - Православни катихизис (веронаука) јесу да код ученика:

развије способност уочавања да су грех и зло у свету последица погрешног изражавања човекове слободе;

- развије способност уочавања да Бог поштује човекову слободу али да не одустаје да свет доведе у вечно постојање;

- изгради свест о томе да Бог воли човека и свет и да их никад не напушта, али вечни живот зависи и од слободе човека и његове заједнице с Богом;

- развије способност спознавања да Бог није одустао од првобитног циља због кога је створио свет, а то је да се свет сједини с Њим посредством човека и да тако живи вечно;

- развије способност уочавања сличности у структури старозаветне и новозаветне Цркве.

Библијска и светоотачка сведочанства о Богу Светој Тројици

Још у Староме Завету, када је одлучио да створи првог човека Адама, Бог Отац je рекао: „Хајде да створимо човека по слици и прилици својој“. Он није рекао: „Хајде да сам створим“, него је рекао „Хајде да створимо“  – дакле, употребљен је глагол створити у множини што значи да се небески Отац обраћао тада Сину своме и Духу Светом који су такође са Оцем учествовали у стварању човека  (Пост 1, 26).

 

Даље, у књизи Постања, у повести о праоцу Аврааму, читамо да је Авраам у близини Мамвријског дуба угостио тројицу људи коју он ословљава као да је један: „После му се јави Господ у равници мамвријској... подигавши очи своје (Авраам) погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И... потрча им у сусрет... и поклони им се до земље. И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом...“ (Пост 18,1-5). Те слике и наговештаји постају непосредно историјско откровење у времену Новога Завета.

 

Наравно, најснажнија су сведочанства самога Господа Исуса Христа, Који на више местаkrstenje hristovo говори о Себи као Сину Божјем, о Оцу Своме и Светоме Духу. У часу Христовог крштења у реци Јордану, Свети Јован Крститељ је могао да чује глас Бога Оца, а и да увиди силазак Бога Светога Духа са отворених небеса, у виду голуба; Бог Син је био присутан као Онај који се крштава у реци Јордан. Исто тако, апостоли Петар, Јаков и Јован имали су прилику да на Таворској гори, приликом Преображења Христовог, чују глас Бога Оца и да се нађу у светлосном присуству Светога Духа који је тада био са Христом. Христос говори „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 31) и „Све што има Отац, моје је“ (Јн 16, 15).

 

Са истом јасношћу Господ Исус Христос указује да, заједно са Оцем и са Њим, посебно постоји и Утешитељ, Свети Дух , Дух Истине. Господ Исус Христос нам објављује Његов долазак и сведочи нам о личном постојању Светога Духа и Његовој мисији: „Он ће сведочити за мене“ (Јн 15, 26); „Он ће вас научити свему“ (Јн 14, 26), Увешће вас у сву истину“ (Јн 16, 13).  Бог је, дакле, Отац; Син је Логос Божији, који се рађа од Оца; Утешитељ је Дух Свети, Дух Божији „који од Оца исходи“ (Јн 15,26).

Кључне речи: Света Тројица, Отац, Син, Свети Дух, крштење Христово

Хришћанско схватање личности (личност је назив за однос)

hristos lozaЗа хришћане личност није индивидуа. Једна личност једнако је ниједна личност.

Личност извире из заједнице слободе са другом личношћу. Можемо да кажемо да је личност други назив за однос.

Да бисмо ово показали, треба се позвати на искуство љубави према једној личности и искуство губитка те личности. Кад заволимо једног човека, онда у том искуству откривамо да је он апсолутно и непоновљиво биће, личност. Кад изгубимо личност коју волимо и за коју смо везани, онда као да се за нас са њом губи читав свет. Пример како мајка гледа на губитак свога детета, а како гледају други на тај исти догађај, може послужити као средство за боље објашњење ове проблематике. Мајка гледа на своје дете као на личност, зато што га неизмерно воли, и због тога је његова смрт за њу ненадокнадив губитак, док је за оне који нису остварили никакву личну заједницу са дететом оно индивидуа, тј. оно је само део људске врсте и зато његов губитак другачије виде, односно у догађају смрти не виде никакав губитак, него само природан процес.

Кључне речи: личност, заједница, љубав, слобода, однос.

Бог је Света Тројица

Из искуства знамо да људи када говоре о Богу и постојању Божијем, често кажу да „постоји нешто“, постоји нека „Виша сила“ и сл. Овакав одговор није добар и није далеко од истинског агностицизма (агностицизам - философско убеђење да се постојање Бога не може утврдити нити доказати). Грешимо када говоримо о Богу као о нечему, а не као о некоме. Бог је конкретна личност, а не безлична природа. Када би био ово друго, могли бисмо да кажемо, да када је Бог у питању заиста постоји „нешто“ или нека „сила“. Ипак хришћански Бог није нешто, већ НЕКО: Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух.

rubljov trojica detaljМеђутим, кад говоримо о Божанским личностима, Оцу, Сину и Св. Духу, не говоримо о три Бога, о три Божанске индивидуе, које су међусобно раздељене по природи, као што је то случај с нама људима, где кад говоримо о човеку, говоримо о многим људима. Божанске личности су нераздељиве међу собом по природи. Зато што нису створене, односно зато што Божанска природа није створена, не постоји ни временско-просторна дистанца између постојања Оца и постојања Сина и Духа. (Примера ради, не постоји прво Отац као јединка, као индивидуа, који је касније родио Сина као јединку да би њихове природе биле раздељене, као што је случај с нама људима, већ су обојица исте природе и савечни су). Једна Божанска природа постоји цела, нераздељива, у свакој од три личности: у личности Оца, у личности Сина и у личности Св. Духа, односно то су три личности, три савечна конкретна бића.